Универзитет у Источном Сарајеву, Факултет пословне економије , Бијељина , Bosnia and Herzegovina
Бројни изазови, растући ризици и промјене у пословном окружењу са којима су се суочиле осигуравајуће компаније током посљедњих година, ставили су у фокус пажње, како акционара и осигураника, тако и државе и њених надзорних органа, капитал и солвентност осигуравача у односу на преузете обавезе. Једно од основних начела пословања осигуравајућих компанија јесте обезбјеђење солвентности. Први видови регулације солвентности осигуравајућих компанија на подручју Европске уније датирају од 1973. године, када је усвојена прва Директива за неживотна осигурања (First Council Directive 73/239/EEC), односно од 1979. године, када је усвојена прва Директива за животна осигурања (First Council Directive 79/267/EEC). Од осигуравајућих компанија се захтијевало да обезбиједе довољну количину капитала како би се могле изборити са неизвјесношћу која проистиче из осигуравајуће дјелатности. Разматрање могућности развоја и унапрјеђења система надзора над финансијским услугама први пут је интензивније покренуто у банкарском сектору кроз системе Базел I и Базел II. Ови системи су били ограничени на надзор над банкама, али је њихов утицај био већи и у значајној мјери иницирао сличну иницијативу и у сектору осигурања. Тако је питање развоја надзора у осигурању такође разматрано кроз два европска пројекта који подсјећају на еволуцију функције надзора у банкарском сектору – Солвентност I и Солвентност II.
0
The statements, opinions and data contained in the journal are solely those of the individual authors and contributors and not of the publisher and the editor(s). We stay neutral with regard to jurisdictional claims in published maps and institutional affiliations.